Немања Јовановић
виши спортски тренер за кошарку,
веб администратор
Спорт за децу до дванаест година – суштина и принципи
Учење кроз игру.
Спорт може бити врло јако средство за развој личности детета и човека. У позитивном спортском окружењу дете преко моторичких вежби развија и општу и различите видове специфичних интелигенција и то је нешто што се заборавља када се спорту приписује развој само телесних (мишићних) компоненти. Свака спортска вежба и сваки покрет не може ни почети без обраде у централном нервном систему и сваки мишићни импулс у току тренинга и вежби пролази у делићима времена кроз нервне путеве. Дакле, однос људског «софтвера и хардвера» је, као и у техници, апсолутно нераскидив и узајаман.
Зашто деца треба да се баве спортом?
У уводу имамо неке од безброј одговора. Деца имају прилику да стекну много пријатеља (спортска пријатељства су обично врло јака и дуготрајна), науче нове вештине и развију нова интересовања. Деца, родитељи и тренери (спортски психо-социјални троугао у коме сва три угла треба да функционишу исправно) учествују заједно са циљем да створе окружење у коме ће се деца пре свега осећати одлично и имати најпозитивније могућа искуства. Тежња мора бити на ПРОЦЕСУ И ПРАВИЛНОМ УЧЕШЋУ, а не толико на крајњем циљу, односно амбицији да се постигне некакав резултатски успех, који је за децу иначе релативан. У том смислу родитељи су веома важни да подрже идеју о смисленом бављењу спортом њихове деце, а не о реализацији сопствене амбиције да им дете буде врхунски, професионални спортиста, који ће зарађивати велики новац. Да не буде забуне, та амбиција је сасвим легитимна, али за почетак и узраст којим се бави овај текст, апсолутно погрешна и може одвести једну лепу причу у сасвим лош исход. Не дозволите да први контакти са спортом вашег детета оставе дуготрајно лоше искуство. Претворимо спорт у лепу животну навику, а не у акутну инфекцију од које се треба лечити.
Ваша деца треба да имају
- школоване и лиценциране тренере и спортске стручњаке, које треба пустити да раде свој посао и да их подржите, ако у томе видите смисао и ви и ваше дете.
- спортске програме који инсистирају на активности, развоју и забави. Запамтите, примарни циљ је учешће у програму и процесу.
- такмичења као мотивацију за напредак и развитак способности која су прилагођена узрасту и нивоу деце која у њима учествују,
- сигурна и добро организована игралишта и терене
- позитивну атмосферу у којој се деца добро осећају, активно учествују и развијају осећај за фер-плеј и разрешење конфликата без насиља.
- добру организацију времена и охрабрење да учествују и у другим активностима.
Као родитељи не заборавите да деца немају све особине одраслих и да их не треба терати да раде вежбе неприлагођене њиховом узрасту. Не очекујте од њих перфекцију и охрабрујте их како би могла да напредују и будите обазриви у критикама. Постоји изрека: аплаудирајте гласно, а критикујте тихо. Не доводите децу у ситуацију да се осећају као да не могу да испуне ваша очекивања, пустите их да буду задовољни. И не упоређујте их са браћом и сестрама, то их неће охрабрити.
Покушајте да им изграђујете самопоуздање кроз свакодневне активности и напредовање, а не кроз победе као јединог циља. Стрес који се јавља на тренинзима покушајте да учините и објасните као забаву, ипак је спорт је један од делова дечијег живота, а не нешто пресудно. Научите их, заједно са тренерима, да поштују фер-плеј, другове, судије, противнике и остале учеснике. Спорт их мора научити здравим односима и здравом животу, иначе све губи смисао. То се огледа не само у бризи и односу ка телесном здрављу, већ и ка менталном. Претерани притисак и амбиција могу направити детету ментални и емотивни проблем. Са те стране, децу не треба присиљавати да се баве спортом, сигурно их треба охрабрити и објаснити им, а они ће се већ сами одлучити да ли желе и шта желе. Родитељи понекад заборављају да деца треба да учествују због себе, а не због њих.
Оно што је међу најважнијим принципима, а овде и више пута истакнуто је да је најважније вредно и напорно вежбати у добром програму, са здравом мотивацијом и амбицијом, односно бар је подједнако важно као и победити, ако не и важније. Само тако ће се ваше дете осећати нормално и после неких резултатских пораза, и схватити их као подстицај за труд, рад и напредак. Уосталом, тако ће се осећати увек као победник. Ево једног изванредног примера, који ће вашем детету јасно показати ово о чему је било речи: када противник на некој утакмици или такмичењу уради нешто добро или постигне одличан погодак или резултат, ви то обавезно подржите и аплаудирајте. Замислите какв изванредан пример ћете тиме дати вашем детету управо из лекције, која се зове мотивација и циљеви. Показаћете тиме да цените рад, труд, напредак, дисциплину, фер-плеј у сваком случају и облику, а да вам није на првом месту само крајњи исход и циљ потући противника. Видећете да деца то одлично могу да прихвате.
Затим, никада немојте викати и псовати судије или друге учеснике на такмичењима, тиме ћете показати да оправдања увек треба почети тражити од себе, а показаћете да желите да избаците било какав облик насилничког понашања у спорту. Деца много уче из примера и треба им их омогућити. Треба се играти са децом и ван организованих програма и времена, тиме ћете им такође пружити добар пример шта мислите о бављењу спортом. Ако детету после такмичења или утакмице кажете да је играло добро иако није, да ли ће то оставити добар утисак на њега? Наравно да не. Оно одлично зна како је било, само треба применити и поштовати неке од претходних принципа и ствари поставити од почетка тако да се разликује битно од небитног.
Што се тиче самих тренинга и вежбања треба обратити пажњу на следеће:
- вежбе треба да су добро организоване и са много могућности.
- Тренер би требало да има подједнаку пажњу и однос према свима и да ослушкује повратне информације које добија и да у складу са тим створи атмосферу у којој се сви осећају вреднима.
- Тренер треба свима да омогући подједнако учешће у свим вежбама и да комуницира јасно, разговетно, са ентузијазмом и доследно, као и да му инструкције буду са позитивним предзнаком, а питања охрабрујућа.
- Да ли су деца срећна у том програму? Повремено треба обратити пажњу на то.
- Фокус је и на следећим вредностима: поштовање, одговорност, дисциплина, сарадња, част, фер-плеј, напоран рад кроз забавну атмосферу, као и тренерово стављање потребе деце испред личног признања.
- Тренер би требало да ради као што говори, да буде доследан у примереном понашању, а и са родитељима да разговара у позитивном маниру.
Као закључак покушаћу у пар реченица и теза да сумирам овај психо-социјални концепт бављења деце (и родитеља) спортом, који можда делује компликовано.
Деца која се баве спортом су мање подложна стресу, углавном показују боље резултате у школи, имају позитиван став у вези са школским обавезама и собом, мање су агресивна и имају бољи однос са другом децом.
Деци је потребно у просеку 30 минута дневно физичке активности да побољшају здравље и способности.
Спортски програми који минимизују компетицију, не преувеличавају победу, а величају моторно учење и развој вештина (а као што сам нагласио преко тога и развој интелигенције(а)), такви програми су најпогоднији за децу испод 12 година.
Деца која се баве спортом и(или) уметношћу заштићенија су од емотивних и социјалних проблема, а боље користе своје време, изграђују самопоуздање и (само)поштовање, налазе боље узоре у животу и лакше прихватају разлике међу људима.
Веома мали број деце постану професионални спортисти (данас су то модерни гладијатори), статистички занемарљив проценат. То је другачији пут, са знатно измењеним принципима, пут који не гарантује ништа, а захтева много радњи које делују (или јесу) против људског тела и душе. У замке таквог начина тренирања упада се од најранијег детињства. Овај текст је прилог тези да треба сачувати децу што дуже од превеликих напора и да их треба научити шта значи бавити се спортом у континуитету на здрав и прав(и) начин.
(суботом у 08,35 часова и уторком у 13,05 часова) и на 
недељом у 16,30 часова, емитује се новa епизодa ТВ серијaлa Водич зa родитеље. Већ осaм годинa. Ниједнa недељa није прескоченa. Више од 440 епизодa. Почетком новембрa 2008. имaли смо јубилеј - емитовaње 400-те емисије. Реч је получaсовном прогрaму нaмењеном родитељимa (рaчунaју се и будући родитељи) и свимa онимa који се нa рaзне нaчине бaве вaспитaњем, обрaзовaњем деце и бригом о њимa. У тих полa сaтa прогрaмa стaне 4 или 5 репортaжa - педијaтријско/психолошко/медицинске теме и сaвети, предстaвљaју се нови простори зa вaспитaње и обрaзовaње деце, нови прогрaми пре свегa, све позоришне предстaве дечијих позориштa, догaђaји, феномени, интересaнтне животне приче, новa издaњa књигa нaмењених деци и родитељству, мутимедијaлнa издaњa, прогрaми зa децу сa посебним потребaмa... Aко је до сaдa емитовaно више од 400 емисијa, a у свaкој од њих нaјмaње 4 репортaже, мaтемaтикa је једностaвнa... Колико је то личности, aмбијенaтa, прогрaмa, причa... ТВ серијaл Водич зa родитеље је поред остaлог и сведочaнство о фaнтaстичном нaпору одређеног бројa људи у Србији дa покрену, ојaчaју, рaзвијaју и оствaрују прогрaме и теме које се тичу родитељствa, вaспитaњa и обрaзовaњa деце. Од мaртa 2005. прешли смо из продукције ТВ Б92 у сaмостaлну продукцију, тaко дa изa свегa стоји издaвaчкa и продукционa кућa Водич зa родитеље.
